Nada umire poslednja (Da Bog da prvo imao pa nemao)
Može i još preciznije: Da Bog da prvo nemao, pa imao, pa opet nemao. Nada umire poslednja... Da mi je znati koja je to budaletina smislila?! Da mi ga se bilo dokopati (pre nego je pomislio ovu prepotopsku glupost) da mu dezintegrišem obe sive ćelije pre nego je to izgovorio glasno! Kako nije izrekao: Nada umire prva, da se to ureže u genetski kod prapretku dok je silazio sa drveta, da to odredi sledeći trenutak, i sledeći, i sledeći... pa da ga sad slavim kao vrhovnog Boga, poglavice svih božanstava.
Kako se samo lako i neprimetno ušunja u čoveka koji je već odustao, predao se... Samo njoj znanim putevima ugnjezdi se negde u potiljku i raširi poput pirevine (Agropyron repens), nekad kao spas, a češće kao teg oko vrata koji neumitno vuče na dno.
Dobronamerne šale (možda i nisu šale), inicirane dobrim namerama, posejane na plodno tle, često daju lošu letinu! I onda? Nema onda! Ili ima? Ponovna obrada njive, presejavanje istom kulturom? Mukotrpno, bolno, teško i sa neizvesnim ishodom, ili nezanimljivo, monotono, već vidjeno. Setva će kasniti, ima li vremena (ooo, opet to 'nepriznato' vreme) da seme proklija iz zaparložene duše?
Može i još preciznije: Da Bog da prvo nemao, pa imao, pa opet nemao. Nada umire poslednja... Da mi je znati koja je to budaletina smislila?! Da mi ga se bilo dokopati (pre nego je pomislio ovu prepotopsku glupost) da mu dezintegrišem obe sive ćelije pre nego je to izgovorio glasno! Kako nije izrekao: Nada umire prva, da se to ureže u genetski kod prapretku dok je silazio sa drveta, da to odredi sledeći trenutak, i sledeći, i sledeći... pa da ga sad slavim kao vrhovnog Boga, poglavice svih božanstava.
Kako se samo lako i neprimetno ušunja u čoveka koji je već odustao, predao se... Samo njoj znanim putevima ugnjezdi se negde u potiljku i raširi poput pirevine (Agropyron repens), nekad kao spas, a češće kao teg oko vrata koji neumitno vuče na dno.
Dobronamerne šale (možda i nisu šale), inicirane dobrim namerama, posejane na plodno tle, često daju lošu letinu! I onda? Nema onda! Ili ima? Ponovna obrada njive, presejavanje istom kulturom? Mukotrpno, bolno, teško i sa neizvesnim ishodom, ili nezanimljivo, monotono, već vidjeno. Setva će kasniti, ima li vremena (ooo, opet to 'nepriznato' vreme) da seme proklija iz zaparložene duše?
"Ja, ujutru kad ustanem, ne znam dal' ću prvo da se umijem il' da se ubijem?" - reče profa u jednom trenutku iskrenosti, istina pod dejstvom blaženih opijata obilno rasprostranjenih na ovim prostorima.
Može li od nade da se živi?! Može, naravno, još kako može... Može dok može, a onda...
Ni ovo ne znam zašto pišem... ili možda znam, samo teško sebi mogu da priznam. Znam zasigurno da moja Nada to zna, da hoće da mi kaže. Sigurno je tako, inače ne bi se ušunjala na pusta polja u mojoj glavi . Znam da zna, znam da sve znaš, ali ipak sam morao da kažem...
Nema linka, nigde. Sem ovde, ovo nigde i ne piše. Zapravo piše... Uklesano je u podsvest luzera, nepopravljivog romantika - fosila iz prošlog veka. Ispisano je po svodu slovima od snova i razleteće se kad nadanje napusti ovu barku.
A ja se i dalje silno nadam... da, baš to.
Bonus: Lelo, Jelena (naravno, dogadjaj i ime su izmišljeni)
