(Turdus merula)
Kos (samo prezime, bez imena) neugledna i nevelika ptica iz porodice, gle čuda - Drozdova, oglašava mi se svaku noć pod prozorom, negde u krošnji obližnje lipe. I ništa ne bi bilo neobično da on nije pevao i prošle godine, sve do kasne jeseni kada je utihnuo. Njegova pesma bila je izuzetna, ili mi se to samo činilo. Kako god, isčekivao sam njegov poj svako veče, godinama samo u mislima, a tih nekoliko meseci (tačnije tri) i stvarno, pod jednim novim, a starim nebom koje je bilo decenijama pozadina svih mojih snova, pritajene nade. Snova? Da, snova koji su naprasno postali java, toliko realna, toliko stvarna da sam se uplašio. Pratio me je po gradu kroz letnjejesenske večeri iz krošnji ogromnih kestenova pod jednim prozorom, sa vrha lipe pod drugom terasom. Oglašavao se i kad ga nisam očekivao da me bezgranično obraduje i ponese. Onda je zaćutao. Nestao je iz mog vidokruga, napustio je uvokrug (šta li ova kovanica znači) i nestao. Moguće i da nije. Moguće samo da sam gubio sluh, moguće da mi je slabio vid. Kako bilo da bilo, moj kos nestao je netragom, preselio se u tugu i gotovo jedine uspomene na parče života vredno pomena.
Rekli su mi da, ako nešto žarko želim, ako nešto dovoljno jako hoću, to se i dogodi. A ja sam želeo pesmu moga kosa nazad. Hteo sam da mi, opet i opet, cvrkutom noći zatalasa, da mi lahorom ispod zift krila snove uzburka. Želeo sam silno, baš silno. Rekli su mi i to, moram priznati da, ako ne uspevam snove da pretočim u stvarnost, razlog je da ne želim to na pravi način i ne želim dovoljno snažno. Kako sam samo mogao da previdim, ovako oštrog, matematički racionalnog uma, tako krupnu 'sitnicu'?! Ponavljao sam, sa takvom sebičnošću da hoću, samo hoću da se Kos ponovo oglasi.
A onda se vratio, ali sa sasma novom pesmom. Da li pesmom? Više je to ličilo na krike i jauke meni nekako poznatog glasa, glasa koji je ličio na moj prigušeni jecaj, na jauk iz mene... Onomad, zapevao je pod tudjim prozorom, u tudjoj sobi, uz tudje cigarete... Zario je svoj kljun, opet gle čuda, žut kao omiljena boja, žut kao Sunce u suton... u bezobličnu masu koja je nekad bila srce. Uostalom, pa ko je tom srcu bio kriv što nije radilo posao za koji je plaćeno. Zapostavivši primarnu obavezu da samo pumpa krv kroz žile, dozvolilo je sebi luksuz da voli. I šta sad? Liči na pregršt latica uvele crvene ruže razbacane po pergamentu sa bolnim datumima juna, jula i avgusta. Liči na krvavu fleku razlivenu po visokom, neprobojnom zidu, podignutom do zvezda, a na temeljima do vrele utrobe majčice Zemlje.
Nevolja, ili možda sreća - vrlo je relativno, u ovakvim palankama sa mnogo sitnih duša koje vire u tudj lonac je da, i kad nećeš, brzo saznaš čiji ti je posedovni pečat utisnut na čelo, koliko si fantastičan ljubavnik (uz sve lascivnoslikovite momente kojih nisi ni bio svestan - kao da su pratili prenos uživo), za kim sve (od 'prijatelja') zatvaraš vrata u vrtlogu neposredne prošlosti, peglajući postelju do koje ti je stalo, koga si nasledio, ko će te, možda, naslediti.... Verovatno je tvrdnja da 'ne znam skoro ništa o Tebi' izazvala bumerang efekat da hoću i da brzo saznam sve, mada mi nije bitno, mada mi uopšte nije važno, jer na to nemam niti trunku prava. Svi se (ili gotovo svi) trude da mi pokažu i dokažu šta je 'najbolje' za mene. Nikoga nije briga što mene nije briga šta je bilo pre, što je mene briga šta je sad i da 'Može dok može' traje bezvremeno do kraja vremena.
Ne znam zašto ovo pišem... ili možda znam ali ne želim sebi da priznam. Znam zasigurno da moj kos to zna, da hoće da mi kaže. Sigurno je tako, inače ne bi došao ponovo pod prozor moga brloga. Znam da zna, znam da sve znaš, ali ipak sam morao da kažem.
Nema linka, nigde. Sem ovde, ovo nigde i ne piše. Zapravo piše. Urezano je u to srce koje ne radi svoj posao. Ispisano je po svodu slovima od snova i razleteće se ako moj kos prejako zaleprša svojim krilima.
A ja i dalje silno želim... da, baš to.
