Ljudi, životinje, insekti... ili nešto drugo

(Ništa nije onako kako izgleda)

        Ko bude imao dovoljno nerava  i još više strpljenja, ko se dokopa kraja priče i izdrži sve ovo ’davljenje’ bubama, biće nagradjen drugačijom slikom.

Tamiš, poslednjih dvadesetak godina (ponovo) "cveta" u svoj svojoj lepoti... 

         Vodeni cvet (Pelegrinia longicauda)  je prirodni fenomen, koji, osim na reci Tisi u Severnom Banatu i Tamišu (u gornjem toku), postoji još u Velikoj žutoj reci u Kini. Ukoliko su vremenski uslovi povoljni, što znači da nivo vode nije previsok, da tih dana nema mnogo kiše ni vetra i da reka nije zagadjena marljivim zalaganjem Homo sapiens sapiens-a  , sredinom juna počinje rojenje. Prva dva dana ciklusa to je sporadična pojava, da bi od trećeg do petog dana dosegla svoj vrhunac, a onda, poslednja dva dana, nad rekom pojavljuje se tek po neki cvet. Ponekad se dešavalo da reka ponovo "procveta" i u julu... Tamiški cvet je insekt sivkasto - beložute boje, vižljastog tela, dužine nekoliko sanitimetara. To je najkrupnija vrsta jednodnevnica, telo mu je dugačko 40 a raspon krila 55 milimetara. Repovi jedinki veći su od dužine tela, čak i dvostruko duži i čine ovog insekta lepršavim, raskošnim, prosto rečeno, lepim. Mužjaci imaju i srpaste kanže, kojima se kače na ledja ženke dok se pare. Ženke su nešto manje i više sivo - žute boje. 

 

      Iako se insekt Palngenia smatra jednodnevnim, on zapravo živi tri godine, od čega skoro sve vreme kao larva na glinovitom dnu reke i to isključivo tamo, jer ga na peskovitom ili muljevitom dnu nema. Prvo izlaze mužjaci. Oni se, kao larve u beličastoj čauri, pojavljuju na površini vode. Jedan, pa drugi i sve tako do više desetina hiljada. U roku od nekoliko minuta, kao podmornice, niotkuda, pojavljuju se ružne larve, od kojih, za samo minut postaju divni leptiri. Mužjaci izranjaju na površinu vode i skidaju svoju ljušturu. Potom uzleću besprekorno, onako vlažnih krila, i odlaze na grane obližnjih stabala na obali, gde se još jednom presvlače i suše. U par minita posle toga, rojevi Cveta vraćaju se nad površinu vode gde ih već čekaju ženke koje se samo jednom "presvlače". Tada započinje svadbeni let...

      Čitavog svog života ovi insekti se pripremaju da urade samo jednu stvar - da produže vrstu. Oblaci leptirića kovitlaju se, a nad mirnom rekom, od lepeta krila desetine hiljada jedinki, ni talasići se ne čuju. Posle ovog ritualnog parenja ženke padaju na vodu i tu opstaju još neko vreme, taman toliko da polože jajašca, a mužjaci iscrpljeni ugibaju ili postaju lak plen lastama, rodama, galebovima i gramzivim ribama. Naime, ovi insekti uopšte nemaju usta, ni organe za varenje i žive dok postoji energija koju su akumulirali još kao larve. Svaka ženka položi oko 6 - 7.000 jajašaca, koja padaju na glinovito dno, gde će naredne tri godine živeti i tavoriti, čekajući svoju šansu da produže vrstu. 

                                  

        Oni su uzgred, omiljena riblja hrana, pa tako, kad reka cveta, riba slabo "grize". Ribari ih i danas sakupljaju, suše i koriste kao najkvalitetniji mamac. Kada ima Cveta, onda je to najbolji i najsigurniji znak da je reka čista, zdrava i da se obnavlja.

                                                                            ~ ~ ~

        Naravno, ne laje kera sela radi, već sebe radi. Briga vas i za ribare i za pecanje. Makar ono klasično pesanje: staviš crvića, hitneš udicu, upecaš neki Cyprinus carpio koji treba da ima odredjenu dužinu i koji podleže merenju ili Carassius gibelio dozvoljen u svim veličinama. Koga još zanima tamo neki ljigavi, skliski stvor iz mutne vode. Ni mene, priznajem ne zanima (makar trenutno).

          Ljudski život je, gotovo u dlaku isti. Priroda baš i nije previše maštovita. Većinu stvari uredjuje po istom šablonu, koristi identičnu matricu, radilo se to o Cvetu ili čoveku.

         Ne radi se o tri godine i jednom satu i ne radi se o životnom veku od samo nekoliko dana. Tri godine su, zapravo trideset, kad lepih, kad (mnogo češće) ružnih, mukotrpnih, zlehudih godina. Tačnije, reč je o neponovilo-se decenijama sa retkim prijatnim povremenim predasima (prošarano kao recimo slanina, tek sa po kojem tankim retkom mesa, često samo i u naznakama).

        Sve je ovo, tek radi poredjena sa nekim ’vilinim konjicom’ na dve noge, sa rokom upotrebe skoro vek dugačkim, a zvanog Homo sapiens sapiens, poznatog imena, prezimena i srednjeg slova (da ne bude zabune), ali i ne naročito bitnog. Verujem da ih je jako mnogo bezimenih, koliko i Cvetova nad rekom.

      Istine radi, ne radi se ni o satu ljubavi, već mnogo dužem, izuzetnom, neponovljivom, za pamćenje ... periodu od dva, tri dana. Razlika u trajanju je očigledna ali, nažalost odnos je isti. Da je i od samog Tvorca – neprihvatljivo je.

          Ne znam zašto  pišem... ili možda znam, samo teško sebi mogu da priznam. Znam zasigurno da moja Pelegrinia longicauda (ili možda Vilin konjic) to zna, da hoće da mi kaže. Sigurno je tako, inače ne bi čekala toliko dugo u hladnom i teškom glibu. Znam da sve znaš, ali ipak sam morao da kažem...

       Nema linka, nigde. Sem ovde, ovo nigde i ne piše. Zapravo piše... Filigranski je ugravirano milionima krila u vrelom vazduhu nad površinom nekih  reka. Uklesano je u podsvest nepopravljivog romantika - fosila iz prošlog veka i nevidljive reči blistaće na zrakama zalazećeg Sunca do nove generacije letećih konjanika.

A ja se i dalje silno nadam... da, baš to.