NSP 

(Eee neću ni kako ja 'oću. Može li to - može!)

         Već poduže vreme IN je voleti sebe (uzgred, samo je hipotetički spomenuto vreme, jer ono zapravo i ne postoji), samo i isključivo sebe. Zarad istine, dozvoljeno je povrmeno voleti i drugog... ali voleti drugog samo u funkciji samovoljenja, onda kad to pomaže da dokažeš sebi da si drugačiji, osobeniji, da pomažeš drugima, da si 'u trendu' - i da voliš sebe. Voleti samo sebe nije sebično, u odnosu na one koji vole drugog. 'Ajde što je AUT voleti drugog, želeti dom, druga i "u dobru i u zlu", zajedništvo (nek' se dogovore Tvorac, Darvin, evolucija, univerzum, Veliki prasak, ko god... ko nas je to stvorio) nego je takvo mišljenje deplasirano, a osećanja svedena na puke strujne impulse. Ili biznis plan nije napravljen do kraja (a i kako bi, kad nema vremena) ili je Tehnološka špijunaža pomogla da konkurencija sa Andromede (ili možda sa Kriptona) mazne poslednje poglavlje plana za stvaranje sveta. E pa vi mali žuti (plavi, bezbojni, zeleni... kakvi god) 'sa gornjeg nivoa' neka ste onemogućili potpuno sprovodjenje autorovog plana (ko god da je bio autor) za moj jebeni život. Verovatno i nije valjao, ali ste onda baš mogli i da podmetnete par sitno kucanih strana kako bi trebalo delati.

           Ovako, izgleda, ipak da je vreme da počnem da volim sebe i samo sebe, ako ne iz drugog nekog razloga, onda radi opstanka. Nije u duhu tradicije, hrišćanstva, islama, judaizma, budizma... i svih ostalih izama na ovoj kugli (a i šire u svemiru - siguran sam da ih ima i tamo). Nije ni u skladu sa osvedočenim vrednostima evolucije Čoveka (sa velikim Č), ali je korisno. Nije Makijaveli bio lud kad je, na sva zvona oglasio (čak i do budućnosti) da 'Cilj opravdava sredstva'. A za tako uzvišen čin Samovoljenja ni jedno sredstvo nije dovoljno dobro, pogotovo nije nedozvoljeno. Da je i od   krstaša protiv NSP - mnogo je. Ustvari, sve to može, ali može dok može, a onda...

 

         Ne znam zašto ovo pišem... ili možda znam ali ne želim sebi da priznam. Znam ko zna (ili misli da zna, svejedno je - posledice su iste), ali sam ipak morao da kažem.

        Nema linka, nigde. Sem ovde, ovo nigde i ne piše. Zapravo piše... Piše u nedavnom sećanju, makar dok ga ne nagrize zub vremena, demencija, čika Alchajmer... Blinka u podsvesti kao na displeju Androida: 'Imate propušten poziv' i ubadaće crvena slova u mozak dok ih ne resetujem, a neću, jer čekam da se poziv ponovi.

          I dalje se silno nadam... da, baš tome.

Ljudi, životinje, insekti... ili nešto drugo

(Ništa nije onako kako izgleda)

        Ko bude imao dovoljno nerava  i još više strpljenja, ko se dokopa kraja priče i izdrži sve ovo ’davljenje’ bubama, biće nagradjen drugačijom slikom.

Tamiš, poslednjih dvadesetak godina (ponovo) "cveta" u svoj svojoj lepoti... 

         Vodeni cvet (Pelegrinia longicauda)  je prirodni fenomen, koji, osim na reci Tisi u Severnom Banatu i Tamišu (u gornjem toku), postoji još u Velikoj žutoj reci u Kini. Ukoliko su vremenski uslovi povoljni, što znači da nivo vode nije previsok, da tih dana nema mnogo kiše ni vetra i da reka nije zagadjena marljivim zalaganjem Homo sapiens sapiens-a  , sredinom juna počinje rojenje. Prva dva dana ciklusa to je sporadična pojava, da bi od trećeg do petog dana dosegla svoj vrhunac, a onda, poslednja dva dana, nad rekom pojavljuje se tek po neki cvet. Ponekad se dešavalo da reka ponovo "procveta" i u julu... Tamiški cvet je insekt sivkasto - beložute boje, vižljastog tela, dužine nekoliko sanitimetara. To je najkrupnija vrsta jednodnevnica, telo mu je dugačko 40 a raspon krila 55 milimetara. Repovi jedinki veći su od dužine tela, čak i dvostruko duži i čine ovog insekta lepršavim, raskošnim, prosto rečeno, lepim. Mužjaci imaju i srpaste kanže, kojima se kače na ledja ženke dok se pare. Ženke su nešto manje i više sivo - žute boje. 

 

      Iako se insekt Palngenia smatra jednodnevnim, on zapravo živi tri godine, od čega skoro sve vreme kao larva na glinovitom dnu reke i to isključivo tamo, jer ga na peskovitom ili muljevitom dnu nema. Prvo izlaze mužjaci. Oni se, kao larve u beličastoj čauri, pojavljuju na površini vode. Jedan, pa drugi i sve tako do više desetina hiljada. U roku od nekoliko minuta, kao podmornice, niotkuda, pojavljuju se ružne larve, od kojih, za samo minut postaju divni leptiri. Mužjaci izranjaju na površinu vode i skidaju svoju ljušturu. Potom uzleću besprekorno, onako vlažnih krila, i odlaze na grane obližnjih stabala na obali, gde se još jednom presvlače i suše. U par minita posle toga, rojevi Cveta vraćaju se nad površinu vode gde ih već čekaju ženke koje se samo jednom "presvlače". Tada započinje svadbeni let...

      Čitavog svog života ovi insekti se pripremaju da urade samo jednu stvar - da produže vrstu. Oblaci leptirića kovitlaju se, a nad mirnom rekom, od lepeta krila desetine hiljada jedinki, ni talasići se ne čuju. Posle ovog ritualnog parenja ženke padaju na vodu i tu opstaju još neko vreme, taman toliko da polože jajašca, a mužjaci iscrpljeni ugibaju ili postaju lak plen lastama, rodama, galebovima i gramzivim ribama. Naime, ovi insekti uopšte nemaju usta, ni organe za varenje i žive dok postoji energija koju su akumulirali još kao larve. Svaka ženka položi oko 6 - 7.000 jajašaca, koja padaju na glinovito dno, gde će naredne tri godine živeti i tavoriti, čekajući svoju šansu da produže vrstu. 

                                  

        Oni su uzgred, omiljena riblja hrana, pa tako, kad reka cveta, riba slabo "grize". Ribari ih i danas sakupljaju, suše i koriste kao najkvalitetniji mamac. Kada ima Cveta, onda je to najbolji i najsigurniji znak da je reka čista, zdrava i da se obnavlja.

                                                                            ~ ~ ~

        Naravno, ne laje kera sela radi, već sebe radi. Briga vas i za ribare i za pecanje. Makar ono klasično pesanje: staviš crvića, hitneš udicu, upecaš neki Cyprinus carpio koji treba da ima odredjenu dužinu i koji podleže merenju ili Carassius gibelio dozvoljen u svim veličinama. Koga još zanima tamo neki ljigavi, skliski stvor iz mutne vode. Ni mene, priznajem ne zanima (makar trenutno).

          Ljudski život je, gotovo u dlaku isti. Priroda baš i nije previše maštovita. Većinu stvari uredjuje po istom šablonu, koristi identičnu matricu, radilo se to o Cvetu ili čoveku.

         Ne radi se o tri godine i jednom satu i ne radi se o životnom veku od samo nekoliko dana. Tri godine su, zapravo trideset, kad lepih, kad (mnogo češće) ružnih, mukotrpnih, zlehudih godina. Tačnije, reč je o neponovilo-se decenijama sa retkim prijatnim povremenim predasima (prošarano kao recimo slanina, tek sa po kojem tankim retkom mesa, često samo i u naznakama).

        Sve je ovo, tek radi poredjena sa nekim ’vilinim konjicom’ na dve noge, sa rokom upotrebe skoro vek dugačkim, a zvanog Homo sapiens sapiens, poznatog imena, prezimena i srednjeg slova (da ne bude zabune), ali i ne naročito bitnog. Verujem da ih je jako mnogo bezimenih, koliko i Cvetova nad rekom.

      Istine radi, ne radi se ni o satu ljubavi, već mnogo dužem, izuzetnom, neponovljivom, za pamćenje ... periodu od dva, tri dana. Razlika u trajanju je očigledna ali, nažalost odnos je isti. Da je i od samog Tvorca – neprihvatljivo je.

          Ne znam zašto  pišem... ili možda znam, samo teško sebi mogu da priznam. Znam zasigurno da moja Pelegrinia longicauda (ili možda Vilin konjic) to zna, da hoće da mi kaže. Sigurno je tako, inače ne bi čekala toliko dugo u hladnom i teškom glibu. Znam da sve znaš, ali ipak sam morao da kažem...

       Nema linka, nigde. Sem ovde, ovo nigde i ne piše. Zapravo piše... Filigranski je ugravirano milionima krila u vrelom vazduhu nad površinom nekih  reka. Uklesano je u podsvest nepopravljivog romantika - fosila iz prošlog veka i nevidljive reči blistaće na zrakama zalazećeg Sunca do nove generacije letećih konjanika.

A ja se i dalje silno nadam... da, baš to.

'Mala' šala

Nada umire poslednja (Da Bog da prvo imao pa nemao)

Može i još preciznije: Da Bog da prvo nemao, pa imao, pa opet nemao. Nada umire poslednja... Da mi je znati koja je to budaletina smislila?! Da mi ga se bilo dokopati (pre nego je pomislio ovu prepotopsku glupost) da mu dezintegrišem obe sive ćelije pre nego je to izgovorio glasno! Kako nije izrekao: Nada umire prva, da se to ureže u genetski kod prapretku dok je silazio sa drveta, da to odredi sledeći trenutak, i sledeći, i sledeći... pa da ga sad slavim kao vrhovnog Boga, poglavice svih božanstava.

Kako se samo lako i neprimetno ušunja u čoveka koji je već odustao, predao se... Samo njoj znanim putevima ugnjezdi se negde u potiljku i raširi poput pirevine (Agropyron repens), nekad kao spas, a češće kao teg oko vrata koji neumitno vuče na dno.

Dobronamerne šale (možda i nisu šale), inicirane dobrim namerama, posejane na plodno tle, često daju lošu letinu! I onda? Nema onda! Ili ima? Ponovna obrada njive, presejavanje istom kulturom? Mukotrpno, bolno, teško i sa neizvesnim ishodom, ili nezanimljivo, monotono, već vidjeno. Setva će kasniti,  ima li vremena (ooo, opet to 'nepriznato' vreme) da seme proklija iz zaparložene duše?

"Ja, ujutru kad ustanem, ne znam dal' ću prvo da se umijem il' da se ubijem?" - reče profa u jednom trenutku iskrenosti, istina pod dejstvom blaženih opijata obilno rasprostranjenih na ovim prostorima.

Može li od nade da se živi?! Može, naravno, još kako može... Može dok može, a onda...

Ni ovo ne znam zašto  pišem... ili možda znam, samo teško sebi mogu da priznam. Znam zasigurno da moja Nada to zna, da hoće da mi kaže. Sigurno je tako, inače ne bi se ušunjala na pusta polja u mojoj glavi . Znam da zna, znam da sve znaš, ali ipak sam morao da kažem...

Nema linka, nigde. Sem ovde, ovo nigde i ne piše. Zapravo piše... Uklesano je u podsvest luzera, nepopravljivog romantika - fosila iz prošlog veka. Ispisano je po svodu slovima od snova i razleteće se kad nadanje napusti ovu barku.

A ja se i dalje silno nadam... da, baš to.

Bonus: Lelo, Jelena  (naravno, dogadjaj i ime su izmišljeni)
  

Noćna ptica

                                                              

 (Turdus merula)

           Kos (samo prezime, bez imena) neugledna i nevelika ptica iz porodice, gle čuda - Drozdova, oglašava mi se svaku noć pod prozorom, negde u krošnji obližnje lipe. I ništa ne bi bilo neobično da on nije pevao i prošle godine, sve do kasne jeseni kada je utihnuo. Njegova pesma bila je izuzetna, ili mi se to samo činilo. Kako god, isčekivao sam njegov poj svako veče, godinama samo u mislima, a tih nekoliko meseci (tačnije tri) i stvarno, pod jednim novim, a starim nebom koje je bilo decenijama pozadina svih mojih snova, pritajene nade. Snova? Da, snova koji su naprasno postali java, toliko realna, toliko stvarna da sam se uplašio. Pratio me je po gradu kroz letnjejesenske večeri iz krošnji ogromnih kestenova pod jednim prozorom, sa vrha lipe pod drugom terasom. Oglašavao se i kad ga nisam očekivao da me bezgranično obraduje i ponese. Onda je zaćutao. Nestao je iz mog vidokruga, napustio je uvokrug (šta li ova kovanica znači) i nestao. Moguće i da nije. Moguće samo da sam gubio sluh, moguće da mi je slabio vid. Kako bilo da bilo, moj kos nestao je netragom, preselio se u tugu i gotovo jedine uspomene na parče života vredno pomena.

                                 

          Rekli su mi da, ako nešto žarko želim, ako nešto dovoljno jako hoću, to se i dogodi. A ja sam želeo pesmu moga kosa nazad. Hteo sam da mi, opet i opet, cvrkutom noći zatalasa, da mi lahorom ispod zift krila snove uzburka. Želeo sam silno, baš silno. Rekli su mi i to, moram priznati da, ako ne uspevam snove da pretočim u stvarnost, razlog je da ne želim to na pravi način i ne želim dovoljno snažno. Kako sam samo mogao da previdim, ovako oštrog, matematički racionalnog uma, tako krupnu 'sitnicu'?! Ponavljao sam, sa takvom sebičnošću da hoću, samo hoću da se Kos ponovo oglasi.

          A onda se vratio, ali sa sasma novom pesmom. Da li pesmom? Više je to ličilo na krike i jauke meni nekako poznatog glasa, glasa koji je ličio na moj prigušeni jecaj, na jauk iz mene... Onomad, zapevao je pod tudjim prozorom, u tudjoj sobi, uz tudje cigarete... Zario je svoj kljun, opet gle čuda, žut kao omiljena boja, žut kao Sunce u suton... u bezobličnu masu koja je nekad bila srce. Uostalom, pa ko je tom srcu bio kriv što nije radilo posao za koji je plaćeno. Zapostavivši primarnu obavezu da samo pumpa krv kroz žile, dozvolilo je sebi luksuz da voli. I šta sad? Liči na pregršt latica uvele crvene ruže razbacane po pergamentu sa bolnim datumima juna, jula i avgusta. Liči na krvavu fleku razlivenu po visokom, neprobojnom zidu, podignutom do zvezda, a na temeljima do vrele utrobe majčice Zemlje.

                             

          Nevolja, ili možda sreća - vrlo je relativno, u ovakvim palankama sa mnogo sitnih duša koje vire u tudj lonac je da, i kad nećeš, brzo saznaš čiji ti je posedovni pečat utisnut na čelo, koliko si fantastičan ljubavnik (uz sve lascivnoslikovite momente kojih nisi ni bio svestan - kao da su pratili prenos uživo), za kim sve (od 'prijatelja') zatvaraš vrata u vrtlogu neposredne prošlosti, peglajući postelju do koje ti je stalo, koga si nasledio, ko će te, možda, naslediti.... Verovatno je tvrdnja da 'ne znam skoro ništa o Tebi' izazvala bumerang efekat da hoću i da brzo saznam sve, mada mi nije bitno, mada mi uopšte nije važno, jer na to nemam niti trunku prava. Svi se (ili gotovo svi) trude da mi pokažu i dokažu šta je 'najbolje' za mene. Nikoga nije briga što mene nije briga šta je bilo pre, što je mene briga šta je sad i da 'Može dok može' traje bezvremeno do kraja vremena.

           Ne znam zašto ovo pišem... ili možda znam ali ne želim sebi da priznam. Znam zasigurno da moj kos to zna, da hoće da mi kaže. Sigurno je tako, inače ne bi došao ponovo pod prozor moga brloga. Znam da zna, znam da sve znaš, ali ipak sam morao da kažem.

           Nema linka, nigde. Sem ovde, ovo nigde i ne piše. Zapravo piše. Urezano je u to srce koje ne radi svoj posao. Ispisano je po svodu slovima od snova i razleteće se ako moj kos prejako zaleprša svojim krilima.

A ja i dalje silno želim... da, baš to.